Prdimahovina

Pričat ću dok mi jezik ne odsjeku.


05.06.2014.

Plejka, djetinjstvo u sarajevskoj mahali i kako raja nikad nije voljela šupke

1997.godine sam za nagradu što sam prošla odličnim na polugodištu od tate dobila plejku keca. Stari ju je nabavio u Njemačkoj. Imala sam tad jednu jedinu demo igricu, i to Tekken, koji je došao u tom skupom preskupom paketu. Bio je to januar, par dana nakon mog rođendana. Razbucala sam onaj karton k'o Mike Tajson Ivendera Holifilda. Nazvala bukvalno SVU raju na kućni. Nije prošlo sat vremena nas se 10 skupilo u mojoj sobi i s divljenjem gledalo u konzolu.

"Daj upali da igramo!"

"Imam samo jedan kontroler!"

"Nema veze, svakom po 5 minuta."

I fakat, imali smo minijaturnu štopericu i svako je smio 5 minuta poigrati Tekkena s kojim god likom hoće. Ja sam forsirala Jošimicua. Jest mi tad bilo nelogično što imaju dvije žene u haljinama sa velikim sisama da se tuku. Kontala sam uvijek: "Kad je Jošimicu opali pući će joj sisa.". Jesam majke mi.

Hele nejse, igrali smo se stalno. Kuća je vazda poslije škole bila puna djece. Svi su bili tu, i Diksi i Eko i Edi i Hare i Mumi i Selma i Anela i Špico i Dule i Dado. Negdje kroz pola godine zbavili smo još jedan kontroler, talili se da to čudo čipujemo, pa da možemo nabavljati igrice jeftinije. To je bio projekat male raje. Svi smo u tom bili skupa i svi smo plejku keca tretirali k'o našu stvar. Komunitarnu, drugarsku, zajedničku. Svako je imao svog lika, niko se nije svađao, niko se nije ljutio. Jesam podjebavala Edija kad mu Paula razbijem k'o papak čašu u kafani. Ali u prevečerje, kad se bježi kućama na večeru, uvijek smo se razilazili k'o prave poslovne kolege. Imali smo stalno nove planove za igrice, nove planove za druženja sa plejkom. Čak smo otkrili da na plejki možeš puštati CD-ove, pa nam je ona postala glavna stvar što se derneka i zabave tiče.

Izašla je dvica, al' mi smo i dalje oko svog keca deverali. Nismo razmišljali ni o čemu drugom. Turnire smo organizovali. Imali smo lijepo odrastanje.

Onda je Irfo operisao mudo. Stvarno jest. I njegova nas je mama zamolila da mu posudimo plejku na par dana. Nikad se nismo družili s Irfom, nikad ga nismo ni zvali na naše turnire i teferiče. Al' smo jaranski odlučili da mu je posudimo. Nikad je nije vratio.

Prošle su godine. Kupila sam sebi od prve plate trojku, pa četvorku. Imam i igrice koje volim, ne trebaju više čipovi. Imaš sniženja, kupuješ originale. Kitiš svoje ormariće igricama i gluparijama. Al' nema više raje. Nema teferiča, sve je to sad moje, a da mi je podijelit' s nekim. Edi je negdje u Holandiji, bavi se privatlukom. Eko ima curu, a i malo se nafur'o. Diksi ima frajera, malo se nafurala. Od onakve djece postali smo prosječni, glupi ljudi. Dosadni i isfrustrirani tuđim uspjehom. Nema više radosti za tuđi dar. Nema više ničega.

I jebiga, kontam nešto, možda bismo i sad bili skupa da mi Irfo nije ukr'o plejku. Irfo je oduvijek bio šupak. Možda bismo i danas sjedili skupa i pikali tekkena, dok teta Zuhra ne nazove da nam jebe mater jer ništa ne učimo. A možda smo jednostavno i mi šupci k'o Irfo. Samo što nam je taj čip ugrađen malo kasnije. Ne znam.... Ako neko od ekipe ovo pročita, znate gdje mi je kuća. Pozvonite i mahnite mojima. Mislim da su vas voljeli i da ste im svi bili kao djeca. Mene nema, al' nea veze. Da ste me htjeli naći mogli ste, doskora sam bila tu.

A ako Irfo ovo čita, nek zna da je i zaslužio ostat' bez muda. Čuj ukrast curici plejku, ja levata.

<< 06/2014 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
2930